Kako su mi skrenule misli...

Kao u magnovenju gazio sam teškim, muklim korakom, razastirući vrhovima svojih bosih, nažuljanih prstiju gustinu šipražja što mi se poput kolaca zabadala pod kožu, krvavu i namučenu tesnim...

Oh, oprostite mi, pa ja vam se nisam predstavio! Zovem se Arčibald Mortimer Krišnjevski. Uf, oprostite mi još jednom, molim vas! Ja se zapravo tako ne zovem. Tako se zove moja kornjačica... Neprestano razmišljam o njoj pa mi se njeno ime više nego često obmotava oko jezika.

Da samo znate koliko sam zabrinut zbog nje. Zavukla se u svoj oklop i ne izlazi odatle već danima. Namerno kažem oklop a ne kućica, jer ja svoj mali stan smatram podjednako i njenim domom.

Ne znam koliko će ta ludica još dugo izdržati bez hrane i vode. Čuo sam da kornjačice, baš poput ljudi, mogu opstati nekoliko dana bez hrane ali bez vode nikako. Njena eventualna smrt bi me duboko potresla. Namerno kažem smrt a ne uginuće jer ona je za mene isto što i čovek. Ne smem ni da razmišljam o tome kako bi ovaj svet izgledao bez moje mile kornjačice. Mislim da više nikada ne bih mogao napisati ni jednu antologijsku pesmu!

Mnogo mi nedostaje njeno jutarnje izležavanje na mom otkrivenom stomaku. Znate, dok se izležavam na krevetu, ja svakog jutra, pre nego što zapišem neki plauzibilan stih ili kakvu genijalnu misao, zadignem gornji deo pidžame, stavim kornjačicu na svoj goli stomak, okrenem joj glavicu prema sebi, pa je dugo posmatram, oči u oči, kako se sa sitnim osmehom na svojim reptilskim i tankim usnama spušta i diže prateći ritam mog dubokog disanja.

Ali, avaj! Ni sam ne znam zašto, u nedelju ujutru, dakle pre samo tri dana, ja je nisam polegao na svoj stomak. Dva meseca uzastopno, svakog jutra to sam činio, ali te nedelje, dvanaestog novembra, ja to nisam uradio po prvi put od kada je imam! Verovatno to primećujete, ali ja namerno svoju kornjačicu ne nazivam kućnim ljubimcem jer ona je meni mnogo više od toga. Ona je moj pingvin, moja šargarepica, moja krofnica, moje praskozorje i moja plavičasta izmaglica u planini!

I eto, ona sada čami u tami i samoći svog oklopa dok ko zna kakve teške misli je muče i more. A sve zbog mog nemara, zbog moje bahatosti i svireposti! Šta sam kog đavola uopšte mislio tog jutra?! Kako sam mogao to da joj učinim?! Ah...

Inače, ja namerno nisam želeo svojoj kornjačici da dam nekakvo pretenciozno ime kakve nose dame i lepotice. Znate i sami kakvi su ljudi. Oni bi me odmah proglasili nastranim! Govorili bi: „Onaj ludi pesnik zaljubljen je u svoju kornjačicu!“ Ovako ona nosi ime izmišljenog plemića ili pisca naprimer, što samo podiže ugled mojoj iskrenoj i prijateljskoj ljubavi prema njoj. I da znate, čisto ako vas neko pita, ja veoma dobro znam šta znači gajiti ljubav prema ženskom stvorenju i imao sam mnoge ljubavi u svom životu. Ipak mi trenutno više odgovara da budem sam. Mnogo razmišljam u poslednje vreme i potrebni su mi mir i tišina za moje pisanje...

Izuzetno sam zabrinut zbog svoje kornjačice. Ne znam, možda joj nedostaje stari vlasnik. To je kao kada neko dete uporno ide kod jednog nastavnika violine mesecima i taman kada se navikne na njegovu uštirkanu grao košulju i braon sako, mora da ga menja za nekog drugog nastavnika koji umesto dezodoransa u svoj džemper utrljava jeftin sapun. Traumatično je to, siguran sam. Mada, ja ne utrljavam niti sam ikada utrljavao sapun u svoj džemper, a nisam ni nastavnik violine.

Prethodnog vlasnika moje kornjačice upoznao sam u jednoj galeriji slika. Namerno svoju kornjačicu ne oslovljavam njenim punim imenom i prezimenom da ne biste pomislili da je u pitanju ženska kornjačica sa muškim imenom. Dakle, u pitanju je muška kornjačica sa muškim imenom.

Nego, gde sam ono stao...a da, prethodnog vlasnika moje kornjačice upoznao sam u jednoj galeriji slika. Šetajući ulicom, kroz stakleni zid galerije, ugledao sam nekog starca kako se klečeći moli pred jednom slikom. To mi beše mnogo zanimljivo pogotovo što sam primetio da je potpuno sam u prostoriji. Ušao sam u galeriju i gotovo nečujnim korakom prišao starcu sa leđa. U polu tami klečao je ispod jedne ukrasne svetiljke čija mu je svetlost tačno padala na ćelavo teme praveći interesantan obris sličan oreolu. Pažljvo mu spustih ruku na rame i protresoh ga. Starac se trgao i digao nekako trapavo sa kolena praveći se kao da se ništa nije dogodilo. Zatim smo malko prošetali po galeriji razgledajući slike i držeći se ruku pod ruku. Nekoliko puta htedoh da ga upitam zašto je umesto u crkvu ušao u galeriju slika i zašto se molio baš ispred portreta jedne dame sa golim grudima. Međutim, starac je uporno ćutao i mljackao praznim ustima. U jednom trenutku zavukao je svoju drhtavu ruku pod kaput, izvadio srebrnu tabakeru i poklonio mi je. Nije mi ništa kazao. Samo se okrenuo i laganim korakom izašao na vrata u susret gradskim ulicama.

Nego, o čemu sam ja uopšte počeo da pričam na samom početku...